Историјат лекарства код нас у вези микробиологије и превентивне медицине уопште

Оснивање медицинских дисциплина код нас било је најтешње везано са оснивањем лекарског друштва и касније оснивањем Медицинског факултета у Београду.

Још 1859. године у Србији је постојала изражена иницијатива за оснивањем друштва тадашњих лекара како су 18. априла Новине серпске објавиле чланак у којем је изражена нада да ћр наша санитетска управа наћи средства и начина да све лекаре у земљи сједини у једно лекарско друштво. Ово је важно и због чињенице да је само неколико година после оснивања Британског лекарског друштва 1855. Године кренула иницијатива у Србији. Циљеви су били исти, „...унапређење медицинских и сродних наука и очување части и интереса лекарске професије".

Др Јосиф Панчић (1814-1888) дошао је у Србију 1847. године да би сузбио епидемију трбушног тифуса. Један успешно обављен посао и стално запослење крчили су пут младом лекару до места првог председника Српског краљевског друштва. Није се на томе зауставио. Први је снио о оснивању Српског лекарског друштва и Медицинског факултета у Београду. У науму је успео. Група београдских лекара уочи Ђурђевдана 1872. године оснива Српско лекарско друштво „... као огњиште српске науке које ће се развијати са општим напретком медицинске струке".

Истовремено са оснивањем Друштва покренут је и часопис „Српски архив за целокупно лекарство", наш најстарији медицински часопис који је у јавности представљао само друштво. У време покретања имао је велики значај те се тако вест о публиковању прве свеске часописа нашла на првим странама Новина серпских. Часопис се убраја међу неколико првих часописа у Европи.

Јачањем војног и цивилног санитета у тадашњој држави створени су услови да она почиње да по угледу на друге државе тадашње Европе шаље државне питомце у највеће центре превентивне медицине, у установе у којима су се у то време догађала епохална открића и развијале њене медицинске дисциплине. Тако је др Милан Јовановић Батут од 1883. до 1885. године као питомац српке владе боравио и учио бактериологију, хигијену, статистику код њихових оснивача. Заједно са њиме боравили су и млади лекари из других европских држава који ће и сами касније доћи до великих открића и по томе остати трајно упамћени (Гафкија, Лефлер...). Наш др Батут био је код Макс фон Петенкофера, оснивача хигијене у Минхену, Роберта Коха, бактериолога, који је својим открићима задужио човечанство у Краљевском институту у Берлину, сер Френциса Галтона, оснивача статистике у Лондону и последњих шест месеци код Луја Пастера у Паризу, чијим је открићима започела нова ера у медицини уопште. Ово с тога што се, како је познато, цела наука делила на ону пре и ону после Пастеровог доба.

Само 15 година после Париза, 14 година после Москве, Петрограда и Одесе и 10 година после Њујорка, Чикага и Будимпеште 7. јуна 1900, Пастеров завод у Нишу почиње са радом. Тај храбар и ентузијастички корак сврстао је тадашњу Србију, на прагу 20. века, са 80% неписменог становништва и нестабилном политичком сценом, у ред модерних држава, то је био велики корак ка правом развоју здравствене заштите и подизању здравствене културе народа. Један од главних покретача идеје о оснивању Пастеровог завода у Србији, за справљање анималне лимфе за вакцинацију против великих богиња, био је санитетски пуковник др Михајло-Мика Марковић, који је 1886. забранио вакцинацију војника хуманизираном лимфом (хуманом мајом), с руке на руку и завео коришћење само анималне лимфе за ту намену. У пролеће 1899. створену се услови за реализацију ове његове идеје у Нишу. У априлу Нишка општина на пустој пољани удаљеној 3 km од центра града, обезбедила је земљиште, на коме је у августу почела изградња зграда за смештај Пастеровог завода, према идејном плану др Михајла-Мике Марковића. У пролеће 1900. зграда је завршена, а у месецу мају инсталирана је опрема за добијање анималне лимфе. Производња анималне лимфе, као вакцине против великих богиња, по први пут у Србији почела је даном свечаног отварања Пастеровог завода, под руководством првог управника др Драгутин Петковић (1873-1947), једног од виђенијих нишлија, који је медицину завршио у Бечу 1899. године. Само у 1900. у заводу је, домаћом лимфом против богиња вакцинисано 11.540 регрута.

Након завршетка Првог светског рата у ослобођеној Србији и ратом опустошеном Пастеровом заводу у Нишу обновљен је научни рад 1919. захваљујући његовом новом управнику Герасиму Аливизатосу, Грку који је дошао да помогне српском народу. Са настанком Краљевине СХС указала се потреба за формирањем нових Пастерових завода у новооснованој држави и тако у Новом Саду 1921. године настаје Пастеров завод, прва установа те врсте у Војводини. После 1928. новосадски завод преузео је примат од нишког Пастеровог Завод и у целој Краљевини СХС постао је једини активан Пастеров завод и централна антирабична установа све до данашњих дана. Оснивач и први директор Пастеровог завод у Новом Саду био је др Адолф Хемпт, чија се вакцина против беснила користила у већини европских земаља, све до средине осамдесетих година 20. века, а и данас се под другим називом користи у Јужној Америци

После завршетка Првог светског рата, Сталне бактериолошке станице и Стална епидемијска комисија постале су предуслов за оснивање превентивних установа у новоформираној држави. Највећа међу њима на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је Централни хигијенски завод основан 1924. године а почео са радом две године касније 1926. Године. Била је то врхунски опремљена и организована превентивна установа која је највећим делом обављала послове бактериологије па затим хигијене. Брзо се испоставило да заразне болести траже нови простор за дијагнстику али и спремање заштитиних средстава против њих па су се почеле развијати нове здравствене установе издвајањем из ове централне.

Избор за првог директора Централног хигијенског завода пао је на др Стевана Иванића, шефа Сталне бактериолошке станице у Београду и школованог превентивца за послеве управљања оваквом установом. Он је формирао богату библиотеку, дуго година најбогатију на Балкану, а лекари су осим бављења стручним радов убрзо почели са публиковањем својих првих радова.
Други предуслов за развој превентивних грана медицине било је оснивање Медицинског факултета у Београду. Идеју др Јосифа Панчића остварио је др Милан Јовановић Батут после вишедеценијске борбе коју су прекидали ратови. Он је после специјализације у Европи најпре добио понуду од проф. др Јарослава Хлаве, чувеног патoлога тога доба који је руководио одвајањем бактериологије од патологије на том унивезитету, да оснује катедру бактериологије на Карловом универзитету у Прaгу, једном од најстаријих у Европи. Др Батут је позван и на новоосновани Медицински факултет у Загребу, али ни то није прихватио, већ се борио за оснивање факултета у Београду свестан да без свог лекарског кадра нема праве здравствене заштите становништва. Медицински факултет у Београду је требало да почне са радом 1914. године, али је то осујетио Први светски рат. Коначно, свечано је отворен 9. децембра 1920. године, говором професора Милана Јовановића-Батута у свечаној сали Универзитета.

После Другог светског рата поново је активирана Микрoбиолошка секција 1949, а мало затим формирано Друштво микробиолога Југославије 1950. Микробиолошка секција СЛД и данас активно ради а јуна 2009. године формирано је и Удружење микробиолога Србије. Активности и рад Удружења се одвијају у оквиру две секције: Секција за општу и примењену микробиологију и Секција за медицинску микробиологију. Удружење има мултидисциплинарни карактер, представљајући микробиологију као спој науке и праксе. Основни циљ овог удружења је да окупи микробиологе који долазе из различитих институција и области, које обухватају медицину, фармацију, прехрамбену технологију, биологију, генетику, екологију, ветеринарску медицину, биотехнологију, фитопатологију и многе друге.

Овим кратким историјским прегледом желимо да покажемо колико је микробиологија, најпре само као бактериологијаа, била важна грана медицине од самог почетка развоја лекарства код нас, али и у тадашњој Европи и колико су наши људи захваљујући промишљеним одлукама били на извору европске науке у области превентивне медицине уопште. Постепено се развијала паразитологија, вирусологија, имунологија, тако да слободно можемо рећи да ова медицинска грана и данас чини једну од основних дисциплина на коју се лекарство може ослонити. Један од тадашњих стубова медицине остао је то и до данас и прати развој данашње медицине у служби борбе за народно здравље.

Др Славица Жижић Борјановић, микробиолог